Foto galerija:
21. mart 2015.
Početak proleća Jeep klub Srbija obeležio je vožnjom poznatim predelima valjevskog kraja, ali za većinu učesnika nekim novim deonicama. A prisutnih je ovaj put bilo više nego ikada do sada, preciznije pedesetak ljudi u dvadeset vozila.
Okupljanje je bilo zakazano u subotu 21. marta na benzinskoj stanici u blizini Lajkovca, odakle smo se zaputili preko valjevskih brda i planina prema Divčibarima, gde je bilo predviđeno noćenje.
Ova vožnja biće upamćena i po jednoj značajnoj novini koja je ekperimentalno dokazala svoju opravdanost. Naime, pošto je broj učesnika dosta prešao granicu u kojoj organizatori mogu kontrolisati kretanje karavana, odlučeno je da se vozila podele u tri kolone sa po 6-7 vozila. Grupe su predvodili “vodiči” koji su imali trekove trasirane rute, kao uostalom i drugi članovi kluba opremljeni GPS uređajima. Startovanje je bilo dogovoreno sa početnim razmakom od desetak minuta, što je bilo dovoljno da informacije o eventualnim zaglavljivanjima, kao i predlozima alternativnih, pripremljenih ili improvizovanih deonica, na vreme stignu do sledećih grupa. Na taj način izbegli smo velika čekanja koja se neminovno dešavaju kod karavana sa većim brojem učesnika, pilikom svake problematične deonice koja se mora rešavati povlačenjima ili vitlanjem.
Prvu dužu pauzu pravili smo u Brankovini, desetak kilometara severno od Valjeva, mestu poznatom po Nenadovićima, gde smo i ručali.
Iako se ubraja među najstarija sela valjevskog kraja, Brankovina u srpsku istoriju ulazi tokom XVIII veka, vojevanjem kneza Alekse Nenadovića u austro-turskom ratu. Posle njegovog pogubljenja 1804. godine, vojskom u ovom kraju komandovao je vojvoda Jakov Nenadović a diplomatiju ustanika vodio Prota Mateja. Oni i svi Nenadovići, do književnika i putopisca čika Ljube, počivaju uz brankovinsku crkvu. U drugom delu senovite porte je humka Desanke Maksimović, koja je ovde prva slova sricala.
Planine valjevskog kraja eve godine u vreme naše posete još nisu bile ozelenele, ali priroda i lepo vreme ulepšali su nam vožnju u druženje. Drugu pauzu pravili smo u manastiru Lelić, zadužbini Vladike Nikolaja i njegovog oca Dragomira Velimirovića, u okviru koga se nalazi i muzej posvećen Vladici.
Nikolaj Velimirović (4. januar 1881 – 18. mart 1956) bio je episkop Srpske pravoslavne crkve, hrišćanski teolog i nacionalistički ideolog. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. U međuratnom periodu postaje predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okreće se anti-evropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Njegovi sledbenici se nazivaju nikolajevci.
Centralno mjesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti.
2003. godine Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala za sveca i od tada ga slavi kao svetog Nikolaja Žičkog.
Kilometraža planirana za prvi dan vikend vožnje iznosila je preko sto kilometara, ali svi učesnici su je savladali uspešno i pre sumraka smo se našli na Divibarima. Usledili su večera, druženje i noćenje.
Zbog i dalje visokog snega na Divčibarima, jedan deo treka planiranog za nedelju ostavili smo za neku narednu priliku i zaputili smo se alternitivnim, nešto nižim pravcem. Uz obilje zanimljivih predela, prelazaka preko potoka, uspona po grebenima, kao i jednu usputnu pauzu za kafu, oko podne smo stigli do sela Struganik i rodne kuće vojvode Živojina Mišića.
Rodna kuća vojvode Živojina Mišića, jednog od najznačajnijih vojnih zapovednika Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, nalazi se u mioničkom selu Struganik. Zbog svoje istorijske vrednosti ubraja se u spomenike kulture od velikog značaja.
Živojin Mišić (19. jul 1855 – 20. januar 1921) rođen je u Struganiku od oca Radovana i majke Anđelije (devojačko Damjanović iz Koštunića). Imali su trinaestoro dece (samo dve devojčice) a Živojin je bio trinaesto dete. Gimnaziju je završio u Kragujevcu (dva od šest razreda u Prvoj beogradskoj), a 1874. godine je primljen u Vojnu akademiju. Završio je i streljačku školu u Austrougarskoj. Tokom svoje bogate vojne karijere bio je i vrlo uspešan profesor na Vojnoj akademiji za predmet Strategija. Učestvovao je u svim ratovima koje je Srbija vodila u periodu od 1876. do 1918. godine.
Nakon još jedna kratke off-road deonice stigli smo do poslednjeg odredišta planiranog za ovaj vikend, Geološkog muzeja u Paštriću, ili nezvanično muzeja kamena. Naš domaćin Peca Popović održao nam je zanimljivo predavanje o istoriji dugoj milionima godina, kretanju i sadašnjem stanju i tipovima zemljine kore na našim prostorima. Nakon edukacije, usledio je zajednički ručak, čime je još jedan zvanični program Jeep kluba Srbije uspešno završen.
